Gordana Vučković – FOTOGRAFIJA KAO SUDBINA

Samostalna izložba Slavoljuba Radojevića “Život je fotografija, mart 2019, Dom omladine, Kragujevac

Fotografija je društveni, kulturni i istorijski dokument. Kroz istoriju, ona se smatrala objektivnim medijem, iako je u sebi nosila mnoge subjektivnosti (izbor sadržaja, kadriranje, ugao posmatranja).

Kao oblik umetnosti, ona povezuje individualno doživljeno, objektivom zabeleženo i fotografijom ispisano. Sinergija ovog trojstva oseća se od trenutka uočavanja predmeta/događaja/lica/predela do realizacije lično-umetničkog doživljaja. Slavoljub Slava Radojević je uspeo da, s jedne strane umetnost beleženja fotoaparatom uskladi sa strogim i preciznim definicijama šta umetnička fotografija jeste, a da, s druge strane, „nepodnošljivom lakoćom“ izbalansira odnos subjektivnog i objektivnog i fotografijama dodeli lični pečat. Svaka njegova fotografija je, modernom sintagmom rečeno, total dizajn događaja–slike–teksta, suočavanje sa spoljnim svetom i unutrašnjim životom, sjedinjujući efekat građenja slike, doživljaja prostora i percepcije svega što nas okružuje.

Po Rolanu Bartu, fotografija objedinjuje dva značenja: denotativno (bukvalno, opisno značenje) i konotativno, kao posledicu kulturnog i istorijskog konteksta. U većini Radojevićevih fotografija (Čokolend, Lost, Moj auto, Inside out…) konotativno nadilazi denotativno, otvarajući bezbroj mogućnosti za tumačenja.

Fotografija može da bude sve, ali jedno nikako – ravnodušna. Kada ne izaziva emocije, nije dobro urađena. Pri tom, ne misli se na tehniku izrade, jer je ona danas, u digitalno doba, mnogo dostupnija, pristupačnija i jednostavnija. Misli se da umetnik nije uspeo da „uhvati“ i zabeleži trenutak, te da način na koji je gradio vizuelni doživljaj nije omogućio da posmatrač bude uvučen u prostor umetnika. Posetilac izložbe Radojevićevih fotografija je pokrenut da kreativno učestvuje, promišlja i sumnja u granice percepcije, da vizuelni doživljaj uporedi sa misaonim, da gradi kritički odnos prema viđenom i da pokuša da doživi sopstveni trenutak u prostoru i vremenu fotografije kao medija.

Radojevićeva kompozicija je ogromno polje za njegov lični eksperiment, u kome nam se čini kao da Aska, pobegavši iz Andrićeve pripovetke, igra igru za život sa istim poetskim nabojem, ovoga puta u digitalnom prostoru u kome umetnik, profesionalnim kadriranjem, uspeva da fotografiju učini energičnom, interesantnom i neprolaznom.

Naslov izložbe „Život je fotografija“ precizno određuje da je umetniku fotografija život kojom beleži – život. Slavi Radojeviću je fotografija sudbina i on je na nju osuđen. Za umetnika po vokaciji – nema lepše kazne!

Gordana Vučković